Ovo neće biti klasičan blog tekst. Govoriće o Ćalac kapacitetu i postoji šansa da utiče na onoga ko ga pročita. Ovim tekstom bih voleo da prikažem koliko zanemarujemo važnost dinamičnosti života. Kako olako prihvatamo predaju i vezanost za ono što je sigurno i poznato. SMatramo da je to život, a postoje mnogi primeri koji nam pomažu da shvatimo da to nije život.
Ovo će biti isečak iz knjige koju pišem. Knjiga je roman, nije edukacija, nije moderna psihologija. Možda ima primese, ali je roman. Ima 4 knjige u glavi, nijednu na papiru. Prva izlazi na papir i nije lako. Oslobađam se nečega svog. Kao kada pada kamen sa leđa.
Tekst koji nastaje nije prošao lektora, ne zamerite ako je nešto manje stilski napisano ili ako uočite neku grešku.
Šetao sam parkom i posle puno dana odlučio da pitam nešto jednog gospodina. Nešto što nisam uspeo sam da razumem. Deo iz knjige je monolog tog starijeg gospodina, tj. odgovor na to moje pitanje.
Uživajte.
Pišite knjige. Ne mora svaka da se izda i ne mora svaka da se pročita.
Deo knjige koja još nije na polici
Zastao sam i odlučio da ne izmišljam, da ne odgovaram sam na svoja pitanja, nego da čujem od njega. Prišao sam, već me je gledao. Nisam ni završio pitanje, a on je počeo. Video sam da će početi i osetio da je možda pitanje bilo čak i suvišno.
„Dečko, zaboravio sam kako se zoveš, ali sada to i nije toliko važno, šta će mi? Sve što znam je ništa, a danas još manje vredi. Danas nemam sa kim da porazgovaram o onome što je neko prošao sa mnom. To što bih i rekao, svaki drugi ne razume. Mesta gde sam se nalazio više ne postoje, osim ovog stana gde živim. Sve što imam i što sam živeo je ostalo u mojoj glavi, a nešto i u srcu. Teško mi je da nosim, ostario sam. Puno je toga nepotrebnog u meni da bih to i dalje nosio. Nemam za koga, a nisam ranije znao da će jednog dana trebati nešto i meni.. Pun sam svega, a potpuno prazan. Upoznao sam šačicu ljudi, pamtim imena svih ulica kojima sam ikada kročio, znam boje očiju svih ljudi sa kojima sam pričao, sećam se mirisa svih prostorija u kojima sam boravio. I šta će mi sada to kada ne znam ni kako se ti zoveš? Čvrsto sam se držao svega i nikada ni od čega nisam otišao. Nisu ni drugi odlazili od mene i tako mi samo otežavali da i ja odem. Ne bih otišao od njih, otišao bih od dela sebe, a oni bi bili pozvani da krenu sa mnom. Kasnije bih video i to kako je, kada nemaš nešto što si imao i ostalo bi mi vremena da istražujem. Imao bih vremena da opet ostavim drugi deo sebe i da gradim nešto drugo. Plašio sam se da sve što ostavljam gubim zauvek. Da ću nekako ja nestati. Mislio sam da sam ja sve to što znam, svi ti ljudi koje poznajem, sve reči koje izgovaram i telo koje me nosi. To sam mislio i bio sam glup. Plašio sam se odlaska od samog sebe. Mislio sam da je samo tu uz mene svetlo i da je samo tu toplo. Danas mi je hladno. Shvatam da me je grejalo nešto drugo i sada shvatam zašto je davno počelo da se hladi. Ni ime ti ne znam, a sve ovo ti pričam da shvatiš zašto. Pitao si me, pa da ti kažem. Da probam da ti objasnim zašto sve sada delim i pričam sa komšijama kojima čak ni ime ne znam. Često me ne slušaju uopšte. Misle da ja to ne vidim, ali uopšte mi ne smeta. Ti me slušaš i hvala ti na tome. Bićeš dobar momak. Nešto ti se dobro u odrastanju dogodilo i nema veze ako se ne sećaš šta. Ja se sećam svega i opet mi je hladno. Gledam svoje vršnjake kako nose vunenu odeću, greju se prslucima, nose kape, jer ne shvataju šta je ta hladnoća. Greje kada se ne sećaš, kada ne uzimaš za sebe, kada deliš, kada menjaš, kad upoznaješ, kada ostavljaš, kada te ostavljaju. To greje. I da ti sada odgovorim. Ne pričam jer sam lud ili nešto slično. Sve pričam, sine moj, jer mi je hladno. Svaka reč koju izgovorim, svaki sklonjeni pogled ili takav kao tvoj koji me suzno gleda, me ugreje. Pomogne mi da shvatim da sam živ, da se ne hladim. Ne znam ti ime, ali me greješ. Pričam i delim sve što sam čuo i video zato što sam sebičan. Zato što sada meni niko ne priča, zato što je sada kasno da odem od dela sebe, slab sam. Ne pričam da bih te nešto naučio, pričam da bih sebe ugrejao. Da bih izbacio nepotrebno i ostavio malo prostora za ove ptice koje lete, za nova lica na pijaci, za smrad u autobusu, za lupanje prozora tokom olujnog vetra, za zvuk smrdibube u dnevnoj sobi, za zrak sunca koji tek sada vidim pravim očima, za cvet, za te tvoje oči. Idem sada. Mene ako pitaš, upoznali smo, iako ti ne znam ime.“