Ko je gori?

Pre neki dan je u jednom gradu održan skup. Taj isti prizor se ponavlja, sa manjim varijacijama, nekoliko puta godišnje, svuda u regionu. Grupa ljudi se okupila da nešto kaže, mirno, sa transparentima, bez namere da bilo koga ugrozi. Ispred njih se, kao po nekom nepisanom scenariju, okupila druga grupa. Ta druga grupa nije došla da razgovara. Došla je da spreči, da vrišti, da pokaže da to prvo okupljanje nema pravo da postoji na tom trgu, u tom trenutku.

Neko je, naravno, sve to snimao telefonom. Uvek neko snima. I tako se ta scena, za nekoliko sati, našla na svim mrežama. Isečci lica iskrivljenih od besa, glasovi koji preskaču u falset dok neko preti, prst koji je uperen u nekoga ko samo stoji i ćuti. Ispod snimka, kao i uvek, dva tabora. Jedni pišu da je to hrabrost i odbrana vrednosti. Drugi pišu da je to sramota. Niko se ne pomera sa svoje pozicije, samo se dokazuju argumenti koje su već imali pre nego što su snimak i pogledali.

Negde na tom snimku je i jedan čovek koga neko prepoznaje. Otac. Možda dvoje dece, možda troje. Njegovo lice je u krupnom planu, jer je bio glasan, jer je hteo da se vidi da je tu. Neko iz komentara ga taguje. Neko od njegovih poznanika prepozna glas pre nego što prepozna lice i onda ta informacija stigne dalje, do njegove dece, koja imaju telefone, koja imaju prijatelje, koja će, ako ne danas onda za nedelju dana, videti tog istog čoveka kako drhti od besa na trgu, dok neko snima.

Ovo poslednje se možda nije desilo, možda jeste ne znam, ali sam siguran da se nekada desi. Možda ovoga puta ne njemu, nego nekome drugom, a bilo je kandidata više nego što se može zamisliti.

Ne moramo da nagađamo šta se desilo te večeri kad je došao kući. Energija koja izlazi iz čoveka na taj način ne nestane čim se udalji sa trga. Ona se nosi kući, u kola, u dnevnu sobu, za sto. Deca ne moraju da vide taj snimak da bi videla tu energiju. Dovoljno je da vide kako otac ćuti prekratko pre nego što odgovori, kako mu se glas menja na najmanju sitnicu, kako mu je potrebno mnogo manje nego inače da pređe iz mira u napad. Deca ne umeju to da imenuju, ali umeju to da osete i jako dobro pamte.

Narod koji je gostoljubiv

Volimo da kažemo da smo gostoljubiv narod. Topao, spreman da poslednji zalogaj podeli sa strancem, da ustane iz autobusa starijem čoveku, mada se nešto ne primećuje dolaskom novih generacija, da nedelju dana kuva za komšijsku sahranu iako komšiju jedva poznaje. To je delimično tačno. Video sam to dovoljno puta da ne mogu da poreknem.

Ali ta ista toplina zna da se ugasi u sekundi, čim naiđe na nešto što nije po meri onog na šta smo navikli. Neko ko se drugačije oblači. Neko ko drugačije govori o sebi. Neko ko voli osobu koju mi ne bismo izabrali za njega, ili ko uopšte ne ulazi u kalup koji smo naučili da prepoznajemo kao „normalno“. Tada se ta ista ruka, koja je maločas nudila kafu, stegne u pesnicu. To istog momenta iznenadi svakoga ko misli da su blagost i isključivost dve različite osobine kod dva različita čoveka. Kod nas, često, žive u istom telu, samo ih izvlačimo naizmenično, u zavisnosti od toga na koga nailazimo.

Nije to uvek svesno licemerje. Većina ljudi ne sedne uveče i ne kaže sebi da će sutra biti nepravedan prema nekome. Većina samo uzima iz svog nasleđa ono što mu u tom trenutku odgovara. Uzmu mir i gostoprimstvo kad im to odgovara, uzmu strogost kad im strogost daje opravdanje. Ista tradicija koja ih uči da budu blagi prema starijem čoveku u autobusu, uči ih i da budu agresivni prema svemu što ne prepoznaju. Ta kontradikcija retko ko primeti, jer se izgovara istim glasom, za istim stolom, sa istim ubeđenjem da su i jedno i drugo, u stvari, ispravno.

Nas kao narod, ne samo srpski, već čitav region, pa donekle i šire, oblikovala su načela koja su nas učila strpljenju u nevolji, poštovanju starijih, gostoljubivosti prema strancu, skromnosti. Ista ta načela, izvučena iz istog nasleđa, koriste se da opravdaju odbacivanje svega što ne liči na nas. Nekako smo izabrali da uzmemo od tradicije ono što nam trenutno služi, a ono što nam smeta, jednostavno preskočimo. Pa onda kažemo da branimo vrednosti, da smo patriote, da smo hrišćani, da smo porodični ljudi, da smo gostoljubivi i da smo nebeski narod, a zapravo samo branimo ono na šta smo navikli i ne dozvoljavamo drugima da budu drugačiji od onoga što pamtimo da je ispravno.

Šta rade deca dok mi to gledamo

Ozbiljan je problem u tome što će se neko ko je drugačiji osećati manje bezbedno na trgu, ali to nije jedini problem. Problem je i u tome šta rade sva ta deca, naša i tuđa, dok gledaju odrasle ljude kako gube kontrolu pred kamerom.

Deca najviše pamte ono što vide, osete i pamte ton događaja, a mnogo slabije kasnije argumentovana ponašanja. Pamte brzinu kojom je neko prešao iz razgovora u dranje i bes. Pamti da je otac, koji mu inače kaže da bude strpljiv i da ne udara drugove u školi, na trgu izgledao kao neko ko bi udario da mu neko priđe. Ta razlika između onoga što nam propovedaju i onoga što rade pred nama, ostaje u detetu duže nego bilo koja lekcija koju su nam izgovorili rečima.

I nije reč samo o rođenoj deci. Snimak ne ostaje u jednom domu. On putuje. Vidi ga dete komšije, dete iz drugog grada, dete koje taj čovek nikada neće upoznati. Svako dete koje to pogleda, makar na trenutak, uči nešto o tome kako izgledaju odrasli ljudi kad naiđu na nekog ko im se ne dopada. Uči da je to normalna reakcija. Videće dovoljno puta da mu se učini da je tako oduvek bilo, da tako uvek treba da bude i da se u društvu u kom i on živi, to smatra za ponašanje koje je prihvaćeno.

Ovde se tačno vidi zašto je u Ćalac kapacitetu deo koji se zove Liderstvo toliko važan, i zašto ga ne posmatramo samo kroz karijeru i vođenje timova. Liderstvo, u ovom smislu, nije titula, nije pozicija, nije nešto što dobiješ na poslu i ostaviš tamo kad izađeš iz kancelarije. Liderstvo je odgovornost za atmosferu koju čovek stvara oko sebe, u svakom prostoru u kom se nalazi, uključujući i trg pun ljudi i kameru koju ni ne primeti. Roditeljstvo je, u tom smislu, samo jedan drugi oblik iste odgovornosti. Onaj čovek na snimku je bio loš lider prema drugoj strani sa trga, ali i prema svojoj deci, u trenutku kada nije ni znao da su gledala.

Zašto radimo na ovome

Ovo je i razlog zbog kog kroz Ćalac insistiramo na tome da muškarci rade na sebi, kao na nečemu što direktno utiče na to ko će njihova deca postati. Kapacitet Liderstva se meri time šta ljudi rade kad je njihov stav ugrožen, kad im neko protivreči, kad naiđu na nešto što ne razumeju ili im se ne dopada. Tu se vidi da li čovek vodi sebe, ili ga vodi prvi impuls koji mu se javi u telu.

Muškarac koji nije radio na svojoj stabilnosti i razumevanju, po pravilu neće ni znati da je izgubio kontrolu dok je gubi. Videće to tek kasnije, na snimku, ako ga uopšte pogleda. Zato u Ćalac kapacitetu Liderstvo dolazi posle Stabilnosti i Razumevanja u nekom logičkom nizu, kako zbog jasne strukture ali tako i zbog razumevanja prioriteta. Šta je važnije od nečega što tek sledi.

„Čovek koji ne prepoznaje sopstvenu reakciju, ne može da bude primer nikome, ma koliko dobre namere imao“

I to je jedna od stvari koju vidimo najčešće kod muškaraca sa kojima radimo. Retko ko dođe i kaže da ima problem sa besom. Češće dođu i kažu da imaju problem sa detetom koje ih ne sluša, sa partnerkom koja kaže da su hladni ili eksplozivni, sa timom koji ih se plaši umesto da im veruje. Kad se malo dublje uđe, ispostavi se da je koren isti. Čovek nikada nije naučio šta da radi sa sopstvenom reakcijom, pa je ta reakcija počela da vodi njega, umesto da je on vodi nju.

Razvoj, ne osuda

Ne pišem ovo da bih osudio čoveka sa snimka. Verovatno je i on samo nastavio obrazac koji je i sam gledao dok je odrastao. Niko se ne rodi sa gotovom sposobnošću da ostane pribran dok mu neko protivreči na ulici. To se uči, ili se ne uči, zavisno od toga da li je iko oko nas ikada pokazao kako to izgleda.

Zato je Liderstvo, u Ćalac kapacitetu, i razvojna kategorija, a ne fiksna osobina koju čovek ili ima ili nema. Neko ko je danas na trgu izgubio kontrolu, sutra može, ako to prizna sebi i ako odluči da nešto uradi povodom toga, da bude čovek koji stoji miran usred neslaganja i time nauči svoje dete nešto potpuno drugačije. Ne mora zauvek da ostane onaj čovek sa snimka. Ali mora prvo da prizna da je to bio on, pre nego što može da postane neko drugi.

To je razlika koja nas najviše zanima kad radimo sa muškarcima. Ne da li su nekada pogrešili, jer su svi pogrešili, nego da li su spremni da tu grešku pogledaju direktno i da rade na sebi da je sledeći put ne ponove. To je ozbiljan i težak posao. Nije prijatan i ne završava se tokom jednog razgovora razgovor, ali je jedini put koji stvarno menja ono što deca vide kad gledaju svog oca.

Tri teze koje bih izdvojio

Prva je da mišljenje nije isto što i istina. Možemo imati jak stav i biti u potpunosti u pravu da ga imamo. Ali stav nikada nije bio dozvola da drugog čoveka tretiramo kao problem koji treba ukloniti sa trga, iz razgovora, iz naše blizine. Neslaganje nikada nije bilo opravdanje za agresiju, samo smo, kao društvo, došli do toga da se to prihvata kao normalno.

Druga je da deca ne uče iz onoga što im pričamo, nego iz onoga što rade naša lica kad mislimo da nas niko ne gleda, ili kad mislimo da nas gleda samo kamera, a ne i oni. Možemo im hiljadu puta reći da budu strpljivi, da budu kulturni i vaspitani i da razumeju ono što je drugačije. Ako oni vide da mi to nismo, zapamtiće ono što su videli, a ne ono što smo im rekli.

Treća je da svet neće nikada izgledati onako kako smo ga zamislili. Ako naučimo decu da očekuju svet po svojoj meri, odgajamo ih za razočaranje i za agresiju svaki put kad se svet ne poklopi sa tom idejom. Ako ih naučimo da svet dolazi u oblicima koje nismo predvideli i da je to činjenica, odgajamo ih za mir koji ne zavisi od toga da li se svi oko njih slažu sa njima.

Ne znam gde nas je do sada odvelo ovo ponašanje koje ponavljamo iz generacije u generaciju, jer nikada nismo probali dovoljno dugo drugačije da bismo znali kako to izgleda. Znam samo da neko dete, negde večeras, gleda svog oca na telefonu, na trgu, dok neko snima i traži na njegovom licu odgovor kako sad treba da se oseća. On mu taj odgovor daje, hteo to ili ne.